четвртак, 02. фебруар 2017.

Uplašen...




Pomilovao sam ga po obrazu. Gledao sam ga nežno u lice. To nežno i prijatno. A pogledi nikako nisu mogli da nam se sretnu. Nije mogao da me pogleda. Osećala se teška nelagoda. Nije govorio ni reč. samo je ćutao a ja sam ga uporno gledao. Nadao se bar jednom malom pogledu, bar jednom trzaju tog uspavanog srca.
Gde se sve izgubilo? Gde je sve nestalo? Nisam znao, a mislim da je i on izgubio sve. Znao sam da tu ima nečega, u tim ćutanjima, neizgovorenim rečima. Znao sam da ga nešto tišti, boli, zastrašuje. Znao sam, ma koliko god da je pokušao sve to da porekne osećao sam.
Mene nije mogao da zavara nikako. Osećao sam sve to u dubini srca, u svojoj duši. i nisam odustajao, bar ne odmah. Nadao sam se. Želeo sam jedan zagrljaj, još jedan poljubac, još jednu nadu, bar mrvicu da dobijem, da znam da mu je stalo, da ni on nije odustao. Ali ne. Nije bilo više ničeg. Nije se više odavao. Tonuo je negde, i na svaki moj pokušaj, na svaki put pruženu ruku on je odbijao. Znao sam da se boji. Bio je uplašen kao malo dete.
Ali ja nisam, ja se nisam plašio da se još jednom dam, da još pružim, da pokušam još jednom.
Verovatno bi sad sve bilo drugačije da je on bar pokušao. Ali pobegao je, još više zaćutao.
Preplašen kao malo dete pokušao sam da ga trgnem ali nisam uspeo. Sve više se udaljavao. I neka. Ko zna za šta je to dobro. Taj strah, to bežanje. To je samo govorilo o njemu, ne o meni, otvorenom i iskrenom. A on, izgleda da je uvek bio samo još jedna kukavica, ne svoja, nečija. Neko ko nije umeo da se suoči sa radošću, ljubavlju, požrtvovanošću. Ja sam uvek bio spreman da ga učinim još srećnijim, ali on nije. 
Svaki tren koji smo proveli zajedno, svako sećanje koje smo stvorili zajedno ja nežno čuvam, negujem, ne dajem ga zaboravu. A on je sada negde tamo, daleko je sad od mene, daleko ali opet je tu, u mojim mislima, svaki dan, svake noći. Još uvek prolazim sve one trenutke koje smo imali. 
Neki mi kažu da treba da pustim, da nastavim, da on nije više vredan. A ja se opet nekako držim za njega, za svaki taj trenutak koji smo imali. Ne želim da pustim, je ova sećanja koja sam stvorio sa njim, uvek će imati posebno mesto u mojoj duši. On je bio prvi kojem sam se u potpunosti predao, sa kojim nisam bio uplašen, kojeg sam čini mi se iskreno zavoleo i nikad zažalio.Proći će još mnogo dana, mnogo noći kada ću ga konačno ja pustiti. I dalje je on tu negde, još uvek osećam njegov miris, njegov dah, čujem njegove reči, osećam njegove poglede. Još uvek je sve moje, i ako više nismo u kontaktu. Ali ne žalim, dao sam sve što sam imao, najbolje sam njemu dao, i ne žalim. Obeležio je jedan period mog života, učinio me zaista živim, ispunjenim, radosnim i veselim.
Možda nije mogao da me zavoli, da se preda onako kako sam ja želeo, ali nije važno, ja sam to uradio za obojicu. I za njega i za mene.

Jedan mali iz komšiluka

петак, 13. јануар 2017.

Nemir...



Još uvek mi stvaraš nemire, i ako sam mislio da sam to osećanje pobedio. Ali nisam. Ono se vraća i vraća i vraća, iznova. 
I rekoše mi. Ti ga i dalje voliš. Nisam hteo da poverujem, ali je tako. Zario si se duboko unutra, a sve snage koje sam uložio da te bar na tren zaboravim, ne daju rezultate. 
Voleo bih da je drugačije, voleo bih da se ovako ne osećam, da na pomen tvoga imena ne zadrhtim sav. Da mi u mislima nije tvoj lik, da zaboravim tvoje oči, tvoje reči, tvoj glas. A on bledi, a ja nekako ne želim da ga pustim. Zašto je sve tako? Zašto tako grčevito držim sve u vezi tebe? Zar sam toliki slabić da ne mogu da kažem dosta je bilo više. Dosta je bilo da trošim dane na tebe, snove na tebe, želje i nadanje. Možda jednostavno još nisam spreman da nastavim dalje? Sve me još podseća na tebe, svaka pesma, a nismo svoju imali, Toliko toga je nekako okrenuto ka tebi. I sada često pogledam tu našu zajedničku sliku, vidim svoju sreću, tad tog momenta, vidim tebe, vidim taj momenat koji je za mene bio savršen. Kada sam osećao iskreno i čisto, kada sam se osećao poželjnim.
I bojim se, da bojim se kao i onda, tako i sada, strah me je celog preplavio, šta će biti ako te konačno pustim da odeš a moram jednom. Bojim se šta donosi novi dan, nova noć. A ne mogu dalje, nekako sam zaglavljen između svega. Sećanja me more, uništavaju, bacaju na kolena. Boli što jednostavno nismo uspeli, a ja sam dao sve od sebe. Osećam se nekako usamljen, potišten, razočaran.
A proći će valjda jednom, valjda ću jednom biti onaj stari, valjda ću se ponovo usuditi da volim. Ovako više ne ide, ni tebi a ni meni, nekako sam zapeo tu. Samo koliko vremena treba da prođe, kažu ljudi daj vremenu vremena. Ali koliko je to? Dokle je to?
I sada sma negde tu, razapet između ovog sada i onog što je nekada bilo. Grčevito se držim za sve te trenutke. 
Da li si ikada znao koliko si mi značio, da li ćeš ikada znati koliko mi i sada značiš? Mislim da ne... Mislim da to nikada nisi ni znao. 
Jednostavno, nismo bili jedno za drugo, ja sam verovao i nadao se. Drugačiji si, za mene si bio nešto savršeno u nesavršenosti. Bio si ono što sam nekako želeo uvek. Dao sam sve od sebe, ali nije uspelo. Dao celog sebe, dušu na dlanu ponudio, ali nije uspelo. 
Jednom će morati da prestane.

Jedan mali iz komšiluka

понедељак, 02. јануар 2017.

Voleću te



Misliću ja na tebe, i neće biti dana, sata a ni minuta, neće biti ni godine koje će proći a da bar jedan tren ne bude posvećen tebi. Ostavio si trag, zaboleo si jako, čini mi se kao niko do sada. Možda je tako i moralo ne znam, i još boliš, a bolećeš čini mi se, a najviše boli tvoje ćutanje, boli... Nekad se zagledam u daljinu, ka tebi, toliko smo mi blizu a toliko daleki, ti i ja različiti, a ni jedan nema hrabrosti da bar pokuša, ja možda čak i manje od tebe. Jer mogao sam biti drugačiji, a nisam, mogao sam i doći da te jošp jednom vidim, a nisam, pozvati tvoj broj a nisam, strah ili slabost, ko zna šta je više. 

Povukao sam se, ali ipak se nadam, bar verujem, putevi će nam se jednom ukrstiti, znam da hoće. I sad vidim taj trenutak, moj osmeh, i neku tugu u tvojim očima. Vidim a niko ni zagrljaj da pruži. Stojimo i čekamo. Ja čekam, bar glas da ti čujem, bar nešto od tebe.
I onaj 7 jul, i onaj 12 jul, i 5 avgust a i svaki naredni dan, ma svaki ostaje tu. I oona slika gde smo nas dvoje. Tu negde, i dok si me držao za ruku, tvoj nežan dodir, tvoj nežan zagljaj, tvoj poljubac, nisam želeo da sve to nestasne. A šta se desilo, voleo bih da znam, bar na trenutak da prestane, bar na trenutak da te zaboravim, I sada se pitam, šta je to toliko da me ka tebi vuče. Hm, ne znam. Mislim da ni dragi Bog ne zna više. A putevi su nam se jednom ukrstili, učinio si moj život bar na tren savršenim, bar na kratko da se osećam divno i uzvišeno, Da se... ma nek ide u đavola, i svaka trzavica, neko bi rekao da više nije vredno, a jeste, vredno je, sve je sa razlogom, a samo za nas ne znam koji su, da li si ti trebao doći ka meni ili ja ka tebi, ne znam. Neko mi je i već rekao da ja ne znam šta je ljubav. Neko me je već i kudio da ja nikad nisam ni voleo. A mene baš briga šta drugi kaži, i briga me koja je definicaja tog osećaja, ja znam da sam tebe zavoleo a nisam smeo, znam da sam te pustio u srce a nisam trebao, znam da sam ti dozvolio da me povrediš. Znam da te i sad volim, jače od bilo čega, znam da je to ono što se ne zna zašto i kako. To osećanje što me i sad progoni, a voleo bih da mogu tek tako da pustim. Ali jednom ću popizdeti, jednom ću oterati sve u p.m. jednom ću biti toliko besan, toliko da ću preci pola sveta samo da te vidim, pozvati tvoj broj samo da te čujem, ma sve ću učiniti, ma sve samo da još jednom vidim tvoja dva zelena oka, da te pogledam i da ti kažem, ma u redu sam, i ako lupam glavom o zid. Možda i sada mnogima nije jasno sve ovo, možda se i neko pita kako je sve ovo moguće, da ja toliko volim tebe, 
Ma voleću te u inat svima, voleću te i ako mi mnogi kažu da je to pogrešno, voleću te ma i da nas kilometri dele. Jer ja jedino tako umem, samo da volim jako i tiho patim u tami, a tebe ću u srcu čuvati, zagrliti te i uvek ti poželeti lep i uspešan dan i mirnu i tihu noć. Da samo mi ti imaš bar osmeh na usnama ako ga ja sad nemam. I previše sam rekao, svaki put sam mnogo pričao, a možda je samo trebalo da ćutim, možda je trebalo više srcem da slušam tvoju tišinu, neizgovorene reči, i manje objašnjena da tražim, manje da te pritiskam a više slobode da ti dam.
Volim i voleću te uvek, ma koliko da vremena prođe.

Jedan mali iz komšiluka

среда, 28. децембар 2016.

Kako da ne zaplačem...


Šta reći a ne zaplakti... 
Bez obzira koliko vremena prošlo, bez obzira gde bili, bez obzira na ceo svet, na sve ljude koji dolaze i prolaze, jedna stvar se nikako ne menja... Jer i dalje se isto osećam, isto prema tebi osećam, i ako nema ni jedne jedine reči, i ako nekad suza potekne, i kad zaboli, ma i kad želim da te zamrzim ja jednostavno ne umem niti mogu. Voleti tebe je osveženje, pod kožu si se uvukao a to nisam očekivao, nisam se nadao, a verovao sam. Pokazao si mi pravi raj, a polako putem odveo u pakao sada samoće, bola jer i posle svega što sam pružio i dao ja te ipak nemam. 
Ma koliko se trudio da sve zaboravim, pustim, da nastavim dalje ipak se vraća sve, svaki trenutak sa tobom gde sam bio najsrećniji u tvom zagrljaju. I ako boli, mnogo i previše, ipak mi je drago, ipak sam zahvalan na svemu, na tebi, na tim trenucima. A sad dalje, ma valjda će jednom proći, valjda će manje boleti, valjda će rane zarasti, a ipak ostaće ožiljci koji će me podsećati na taj period, tih nekoliko meseci koji su bar za mene bili savršeni. Bar kad zažmurim i ugledam tvoja dva zelena oka, tvoj osmeh, a glas, e to više i ne pamtim. A ona slika e to će uvek biti tu, nju ću da čuvam, i onu čokoladicu prvi dar od tebe i onu kornjačicu bez jedne nogice, E to ću da čuvam bar dok dišem, bar dok sam živ... A ovo srce, u njemu ću te čuvati, zaštićenog, u snovima ću te tražiti, a na javi želeti, svaki novi dan... 
Možda se nekad i sretnemo, možda nam se putevi ukrste, znam da hoće, ali treba vremena za sve, i ništa više ne želim od jednog tvog zagrljaja, Da te još jednom pogledam, da ti se nasmešim. To će mi biti dovoljno, a sve što želim, je da bar sa nekim budeš srećan, da mi uvek budeš veseo sa osmehom na licu, da tvoja duša ne upozna oavkvu bol... 


Uh jbm ti sve...

Jedan mali iz komšiluka

уторак, 20. децембар 2016.

Niko nije izgubljen


Prošlo je vreme. Prišao mi je polagano. Stao je ispred mene. Ali ne, to nije bio on. Videla mu se neka tuga u oćima, nešto ga je mnogo bolelo. Osetio sam. Nije morao da mi kaže. Video sam da mu nedostajem. Nedostajao je i on meni. Nedostajalo mi je sve sa njim, svi oni trenuci, naši zajednički trenuci, onaj deo života koji smo imali. 
Boleo je i mene, možda čak i više nego njega. Toliko da mi se nekad toliko zavrti u glavi, toliko da ostanem bez daha, toliko da nekad želim da nisam više živ, nekad... 
A sada evo gledam te njegove zelene oči, gledam i ne verujem da su tu ispred mene, da opet mogu da ih imam, da opet mogu da se topim u njima. Nismo govorili, nije bilo potrebno, čak je bilo i suvišna svaka reč koju smo mogli da izgovorimo. Ali nismo. 
I sada se osmehnem, i sada vratim sve te trenutke, i one od 12 jula, i one od 5 avgusta, ma svaki momenat, svakju sekundu, koju sa razlogom pamtim, svaki momenat.
Nešto nas je razdvojilo, nešto krupno, moralo je tako, morali smo jedan deo puta da nastavimo sami, toliko blizu jedan drugom a toliko daleki, toliko isti a toliko različiti. 
- Dođi. - Tiho sam rekao.
Zagrlio sam ga čvrsto, jako, najjače što sam mogao. Tog trena sve je stalo, ceo svet je prestao da se okreće, da postoji, bili smo samo nas dvojica. On i ja, nas dvojica i niko više. Ni problemi, ni brige, ništa.
Čuo sam kako mu srce kuca, kako tek sad mirno diše, kako se polako trese dok sam ga držao, čuo sam i najsitniju ćeliju u njemu, a čuo sam i jecaje, tihe, skoro nečujne, čuo sam plač jedne napaćene duše koja je samo tražila utehu, koja je tražila nešto, a u drugima nije nalazila, čuo sam sve nečujno, iskreno. 
Srećan sam, tek sada sam srećan, tek sada ispunjen, nasmejan. Osmeh mi je na licu, suza je i u mom oku, ali suza radosnica, ona koja ne boli, ona koja nosi sa sobom sve što je nekad bolelo. 
Ne ja ga nikad nisam napustio niti ću to ikad uraditi, ne želim. On je tu sa razlogom, a i ja u njegovom životu. Nekako sam ga pustio. Obrisao je suzne oči, i ponovo se nasmejao, onaj srećni osmeh, onaj osmeh koji osvaja i razbija sve. 
A svet, svet je ponovo dobio boje, one sjajne, ispunjene, radosne. Ponovo je postao mesto, a on neko za koga se vredi boriti, neko za koga vredi disati, neko ko će bar kod mene imati posebno mesto, ono zaštićeno u srcu, u duši, neko sa posebnim privilegijama, kome ću ja biti najodaniji prijatelj, ko će ga poštovati i ceniti i voleti na poseban i jedinstven način.

Jedan mali iz komšiluka