уторак, 05. јул 2016.

8 godina



Uh. Stvarno ne volim ovakve večeri, noći, šta god. Stvarno ne volim ne razumevanje, ne shvatanje, poente, suštine. Zar je toliko teško biti ljubazan, otvoren, prijatan. Jednostavno ne razumem ljude, lica koja se menjaju kako vetar duva, svi imamo probleme, obaveze, svi na ovoj planeti a mnogo nas je čak 7 pa mnogo nula iza. Zar meni da zapadne ta jedna osoba koju ne umem da shvatim i razumem, Nekad mekša od pamuka, nekad tvrđa od kamena, Ili on mene ne razume, ili ne želi. Osam punih godina pokušavam da shvatim to osećanje koje nosim u srcu, koje ne umem da izbrišem ma koliko se trudim i da zaboravim, i da skrenem pogled i misli, ma sve da udaljiim od ... ma daleko od svega. Nije bilo lako ni jednog trenutka od kad smo se sreli. Često sam se pitao kada bih gledao neki film, seriju, ako se vole što jednostavno ne kažu odu, učine nešto nego komplikuju. Sad shvatam da to nije nikad lako, i bio sam otvoren i rekao, i priznao, mislio da će manje boleti, a ono je postajalo sve gore i gore. Postao sam ludak zbog toga što jesam, što sam umeo da kažem šta osećam, što sam priznao, rekao mi da treba da menjam sebe, svoje navike, a kako da menjam nešto što ja jesam, to ne umem, postao bih kopija, išao protiv sebe, čak sam pristao i prijatelji da budemo, mislio sam lakše će biti, manje boleti, a samo je postajalo gore. Teško je nositi osećanje koje para grudi, čupa srce, a želja velika, samo za jednom lepom reči, nežnim zagrljajem, prihvatanjem sa njegove strane. Zastanem na trenutak, zamislim se, pokušam da razumem a samo lupam glavom o zid koji nikako da pukne, kako god pokušao da priđem, ja sam samo još jedan u nizu, budala koja još uvek veruje u ljude, veruje u njega, veruje da će možda jednom, možda i kad prođe ova godina, i sledeća i ona tamo, bar na trenutak shvatiti da će on imati tu mesto gde je i sad, unutra, i da ga ja bar neću izdati, izneveriti, ma koliko to mene bolelo, koliko me kidalo i razbijalo na komade, bar znam da će ova ljubav, bar to što osećam trajati zauvek, bar dok dišem, jer koliko god pokušavao, trudio se, ne prestaje, ne prolazi. Postao je moja bolest, moj san, moja želja od prvog momenta. Nisam verovao da se neko tako može voleti...

Izvinjavam se svima, morao sam negde...

Jedan mali iz komšiluka

среда, 11. мај 2016.

Jedan deo duše...


Ne mogu ja da uživam, bar ne kao većina, u tom sexu, opuštajućem, nežnom, divljem, kako god. Ne umem tek tako da se dam. Jednostavno jače je od mene svo to ludilo, taj haos. Neko bi rekao da nisam normalan, kako ne mogu sex. Pa ne mogu. Da znam sve vaše misli. Nije da nisam imao, ali kasno sam ga imao, u svojoj 30 prvi put osetio kitu u mojoj guzi. Ne mogu reći da nisam uživao i da nije prijalo kad jeste. Ali ja osećam potrebu za drugim stvarima, za emocijom, privrženošću, toplim i nežnim dodirom, poljupcem.
Ne ume  da iznesem prazan kontakt. To nikako ne mogu. Pokušao sam i to, ali posle svega toga ja se osećam prazno i ne ispunjeno, ne zadovoljeno, poniženo jer sam išao preko sebe.
Još gay a nije za sex, bar ne tog tipa. Ali ipak to sam što sam. To sam ja, dečko koji traži ispunjenje drugim stvarima, da se nekom privijem u zagrljaj, na grudi, da čujem kako mu srce kuca, da me neko pomazi, poljubi, da imam nežnu reč, iskren pogled, da u meni vidi osobu koja ume da voli, i koja želi biti voljena, a ne samo neko ko će isresti muda, ili primiti kitu.
Ludilo zar ne? I to teško, vanvremensko. Često pomislim da ne pripadam ovom vremenu gde se sada cene drugačije stvari, gde je bitna veličina, gde će se više kresati nego voleti, gde je bitnije telesno zadovoljstvo nego duševno, gde se didee preko sebe zarad malo sexa. Ja ne mogu. I znate šta. I odgovara mi tako. Bar ne idem protiv onog što jesam. Emotivac sam veliki, možda često i zaplačem, ali u poslednje vreme sebe sam prihvatio takvog, našao sam to što sam tražio, osetio kako mi srce kuca za nekog. Osetio se ispunjenim, i sada sam ispunjen, srećan i zadovoljan onim što imam. Srećan zbog njega, srećan za njega. I ako smo tu negde i ako smo daleko, ipak su nam srca blizu, ipak smo stvoreni da budemo povezani. :D Osmehnem se ja na razne ponude, ali mi one više ne stvaraju nelagodu. Otpozdravim i idem dalje. Idem jer znam da imam nekog, jednog ali vrednog. I nije bilo sexa sa njim, Biće ga ali on nije prioritet nije presudan u odnosu koji nas dvojica imamo. Tek sada se osećam živim, tek sada osećam onu pravu sreću, tu ljubav, privrženost, kada se priča ne svodi samo na bockanje i svršavanje.
Nadam se samo da će svako od vas naći to što mu odgovara i ono u čemu uživa. Ja uživam u njemu, on u meni, obostrano obožavanje, obostrana ljubav, a sex, ma biće i sexa dokle god bude i ovo što mi donosi osmeh na lice. Što mi pokreće srce i što čini mene, moju dušu ispunjenom.


Jedan mali iz komšiluka

недеља, 24. април 2016.

Praznina


Ušao je u stan kod mene. Našao sam ga preko nekog sajta za upoznavanje, prelepi dečko, privlačan, njegovo lice, plave oči, mile usne su me privukle. I njegovo telo, onako prosečno maljav, ni prebildovan, ne premršav, onako prosečan tip. A takve najviše i volim. Počeo je sa vrata da me ljubi. Skidali smo se polako, dok smo stigli do moje sobe. Legli smo i nastavili tu vatrenu igru vrelih dodira i poljubaca. On aktivan a ja pasivan. Dobro je radio sve te stvari, i pušenje, i ljubljenje, i obrađivao moj čmar. Uživao sam u svakom njegovom dodiru. I ono među njegovim nogama završilo je u mojoj guzi. Bio je baš vešt. Svaki njegov dodir, poljubac, prodor u mene dovodio me je do ludila, palio i raspaljivao da nisam želeo da prestane.
Trajalo je to. Sva ta igra strasti, ludila, sex. Prijalo je sve to posle dužeg vremena zagorevanja, morao sam nekako da pređem preko svega što sam proživeo i da nastavim dalje, mislio sam da će mi to pomoći. Mislio sam da hoće. Svršio je svoj posao, i odmah je zaspao. Ali ja nisam mogao, nikako mi san nije išao na oči. Guza mi je bridela od njegovih prodora, od njegovog međunožja, prosečnog, negde oko 17 u erekciji. Ustao sam polako, nisam želeo da ga probudim. Pogledao sam to zavodljivo telo. Mogao sam da se zaljubim u njega, mogao ali nisam želeo nikako. Izašao sam iz sobe. Nigde nisam palio svetla. Ušao sam u dnevnu sobu, nisam se oblačio. Pogledao sam kroz prozor. Stao sam i gledao svetla grada, bilo je negde oko tri ujutru. Nigde nikog nije bilo. Sve pusto, prazno. Neki divan mir i tišina. Otvorio sam terasu i izašao, trebalo mi je vazduha. Nekako sam se gušio unutra. Prijalo mi je da osetim vetrić na mom golom telu, na mom međunožju. Pogledao sam u mobilni. Nije niko ni zvao ni pisao, baš niko. Tek tad sam se osetio prazno, ne ispunjeno. 
Samo jednu stvar sam želeo više od svega. želeo sam moju najveću ljubav za koju nisam znao više gde je. Nije se javljao. NIje pisao, nije zvao. Bolelo je. Seo sam na stolicu. Gledao sam u prazan park koji je bio preko puta moje zgrade.Pogled mi je odlutao negde daleko.
- Ej lepi. - čuo sam mog jebača iza mene. Trgao sam se. Pogledao sam u njega, nisam ništa govorio. 
Blago se nasmešio. Bio je obučen. Spreman da krene. I dalje nisam govorio, samo sam ga nemo gledao. 
- Ne brini lepi. - nastavio je. - Znam taj osećaj. - i dalje mu je osmeh bio na licu. 
A meni samo što suza nije krenula. Čučnuo je na trenutak do mene. Zagrlio me je. Tek tada sam osetio ono što sam želeo, osetio kako mu srce kuca, kako nežno diše. Kako polako drhti.
- Moram da idem sad. - tiho mi je prozborio na uvo.
Odvojio se od mene. Pogledao me je pravo u oči. Video sam u njima neku tugu, ne samo želju za sexom.
- Znam taj osećaj. - još tiše je prozborio. Naglo je ustao. Izašao je iz stana. Gledao sam za njim kako odlazi posle ludog sexa, nežnog naravno. Tek tada sam zaplakao, tek tada mi je bilo teško, tek tada sam osetio tu tešku prazninu. Pogledao sam kako odlazi niz ulicu. 
Bolela je ta praznina, bolelo je sve to. Bolelo je što on nije pored mene. Moja jedina ljubav...

Jedan mali iz komšiluka

четвртак, 17. март 2016.

Na ovu fotku reagovao je i ministar odbrane. Sad ona ulazi u svetsku istoriju. Razlog je neviđen!

 

Fotografija Simana Francisa, oficira u Kanadskoj kraljevskoj mornarici, na kome se, nakon 8 meseci, ponovo sastaje sa svojim partnerom Korijem Vaturom, zapalila je društvene mreže!

Susreli su se u mornaričkoj bazi u Britanskoj Kolumbiji i ispoštovali ondašnju tradiciju prvog poljubca bračnom drugu, koji se vraća nakon duge službe ili borbe na frontu.

Ova fotografija ućiće u istoriju, jer je prva na kojoj vidimo homoseksualnog vojnika da javno pokazuje svoju seksualnost.

Kanadski ministar odbrane objavio je ovu fotografiju na svom zvaničnom Twitter profilu i objasnio: ''U naše redove su dobrosošli kandidati oba pola, svih etničke pripadnosti i seksualne orijentacije. Mi ne podnosimo diskriminaciju."


недеља, 21. фебруар 2016.

Pismo za njega...


E moj dragi Mačak. Da vrlo je komplikovano a tako jednostavno da posle toliko godina ja i dalje volim tebe bez ikakvih promena, bez poricanja samom sebi. I ako to možda ne želiš da prihvatiš, ali najbitnije je da sam ja sam sebe prihvatio takvog kakav jesam. Iskrenog. Jesam te ja prvi odbio, jesam samo iz jednog razloga, straha. Uplašio sam se, a i tad sam bio dete, to je bilo pre osam godina, ne tako davno ali bio sam mlad. A i tad nisam mogao da prihvatim, ne još da sam to ja, drugačiji, onaj koji voli muškarce, a koji je i sam muškarac. Ali nije prošao ni jedan dan od tad kad smo se upoznali da nisam mislio na tebe. I kada smo se prvi put videli, veruj niko nije bio srećniji od mene ali niko. Ta radost se ne može opisati, dok smo sedeli jedan preko puta drugog. gledao sam te sa divljenjem, toliko zaljubljen, a opet uplašen. Sada shvatam da sam bez razloga bio uplašen, bez ikakvog razloga. Ali dobro, sve je to nekako moralo tako da bude da bih sazreo, da bih se razvio, postao bolji i otvoreniji.
I ako ti smatraš da su to sve moje ludosti, da ja to treba da obrišem, da se smirim, da  oladim. Veruj da ne ide sve tako. Nije to tako lako obrisati gumicom. Da jeste svi bi mi bili bez osećanja, ali ja ne želim da se odreknem, ne mogu i da hoću. Dovoljno je duboko urezano u meni, a kada se posle toliko godina nije promenilo veruj da neće ni sada, neće ni za 100 godina, samo veruje da neće, ja znam da je tako. I ako ne prihvataš to, to je jednostavno tako. I ako želiš da to promenim, e to ne mogu, niti neću. To sam ja, takav, potpuno svoj.
Voleću bez obzira na sve. Bilo je tu dosta upoznavanja, dosta ljudi, dosta osoba, probao sam da nastavim dalje. I jesam. I idem dalje, ali ostaješ ti tu negde urezan, prvi kojeg sam iskreno zavoleo i jedini kojeg ću uvek voleti tako čisto i iskreno. Bez obzira šta ceo svet mislio, šta ti mislio. Pa makar i ne bili u kontaktu sve mi jedno postalo, ne obraćam više pažnju na druge ljude šta misle ili govore. Ne valja ići protiv sebe, to nikako. Gaziti po sebi, to mnogo boli, i ovako boli, ali pljunuti na sebe to je najgore što neko sebi može uraditi. Ja to više neću. Dosta sam boli osećao, dosta držao u sebi, dosta štete sebi naneo. Ali ne više. Odrastao sam, zavoleo i voleo, i voleću i dalje bez obzira na sve. Jer više nije bitno šta drugi misle, bitno je ono što ja osećam, i što ću osećati dokle dišem, dokle hodam. To sam ja a ne neko drugi, samo svoj mačak moj mili. Znam da ti to ne želiš da prihvatiš. Samo kad bi se opustio bar jedan trenutak video bi da svet nije crno beo, nego prepun boja najdivnijih i najlepših. Kada bi samo jedan trenutak otvorio srce i dozvolio da neko iskreno uđe u njega i pokaže ti da te može voleti, jer ja te mogu voleti, ja te volim i posle svega voleću te.
Osećam da si se u kamen pretvorio, da si podigao zidove, ponašaš se kao da si čvrsta osoba, ali to je samo gluma. To sam pokušao i ja, pokušao zidove da podignem i jesam, ali sam postao težak, namćor, ohol, zloban, postao prazan i željan, a sve više sam tonuo u crnilo u dubine iz koje nisam umeo da isplivam, ne do trenutka dok se nisam prepustio, dok nisam dozvolio da mi neko ponovo priđe, da osetim da nisam sam. A onda se sve promenilo, sve je nekako postalo lepše, bolje, ispunjenije, više nije prazno, nije teško, već je samo lakše, sad umem i da letim, umem da se nasmejem, umem da nasmejem druge, da zagrlim, a umem i da volim.
A tebe bez obzira na sve mačak moj, bez obzira na sve, koliko god da prošlo voleću uvek.

Jedan mali iz komšiluka