четвртак, 02. фебруар 2017.

Uplašen...




Pomilovao sam ga po obrazu. Gledao sam ga nežno u lice. To nežno i prijatno. A pogledi nikako nisu mogli da nam se sretnu. Nije mogao da me pogleda. Osećala se teška nelagoda. Nije govorio ni reč. samo je ćutao a ja sam ga uporno gledao. Nadao se bar jednom malom pogledu, bar jednom trzaju tog uspavanog srca.
Gde se sve izgubilo? Gde je sve nestalo? Nisam znao, a mislim da je i on izgubio sve. Znao sam da tu ima nečega, u tim ćutanjima, neizgovorenim rečima. Znao sam da ga nešto tišti, boli, zastrašuje. Znao sam, ma koliko god da je pokušao sve to da porekne osećao sam.
Mene nije mogao da zavara nikako. Osećao sam sve to u dubini srca, u svojoj duši. i nisam odustajao, bar ne odmah. Nadao sam se. Želeo sam jedan zagrljaj, još jedan poljubac, još jednu nadu, bar mrvicu da dobijem, da znam da mu je stalo, da ni on nije odustao. Ali ne. Nije bilo više ničeg. Nije se više odavao. Tonuo je negde, i na svaki moj pokušaj, na svaki put pruženu ruku on je odbijao. Znao sam da se boji. Bio je uplašen kao malo dete.
Ali ja nisam, ja se nisam plašio da se još jednom dam, da još pružim, da pokušam još jednom.
Verovatno bi sad sve bilo drugačije da je on bar pokušao. Ali pobegao je, još više zaćutao.
Preplašen kao malo dete pokušao sam da ga trgnem ali nisam uspeo. Sve više se udaljavao. I neka. Ko zna za šta je to dobro. Taj strah, to bežanje. To je samo govorilo o njemu, ne o meni, otvorenom i iskrenom. A on, izgleda da je uvek bio samo još jedna kukavica, ne svoja, nečija. Neko ko nije umeo da se suoči sa radošću, ljubavlju, požrtvovanošću. Ja sam uvek bio spreman da ga učinim još srećnijim, ali on nije. 
Svaki tren koji smo proveli zajedno, svako sećanje koje smo stvorili zajedno ja nežno čuvam, negujem, ne dajem ga zaboravu. A on je sada negde tamo, daleko je sad od mene, daleko ali opet je tu, u mojim mislima, svaki dan, svake noći. Još uvek prolazim sve one trenutke koje smo imali. 
Neki mi kažu da treba da pustim, da nastavim, da on nije više vredan. A ja se opet nekako držim za njega, za svaki taj trenutak koji smo imali. Ne želim da pustim, je ova sećanja koja sam stvorio sa njim, uvek će imati posebno mesto u mojoj duši. On je bio prvi kojem sam se u potpunosti predao, sa kojim nisam bio uplašen, kojeg sam čini mi se iskreno zavoleo i nikad zažalio.Proći će još mnogo dana, mnogo noći kada ću ga konačno ja pustiti. I dalje je on tu negde, još uvek osećam njegov miris, njegov dah, čujem njegove reči, osećam njegove poglede. Još uvek je sve moje, i ako više nismo u kontaktu. Ali ne žalim, dao sam sve što sam imao, najbolje sam njemu dao, i ne žalim. Obeležio je jedan period mog života, učinio me zaista živim, ispunjenim, radosnim i veselim.
Možda nije mogao da me zavoli, da se preda onako kako sam ja želeo, ali nije važno, ja sam to uradio za obojicu. I za njega i za mene.

Jedan mali iz komšiluka

Нема коментара:

Постави коментар